Šupljikava zver iznad glinokopa

Written on 07.10.2026.

vreme čitanja: 17 minuta

Кatkad iznad lokalnog parkinga, katkad iznad glinokopa opasanog trskom, poleće u nebo nekoliko grupa od po nekoliko stotina ptica. Кuglaste gromade mešaju se u letu i, silovito menjajući pravce, poprimaju neverovatne oblike. Zatim se ponovo tiskaju sve tešnje, te se pretvaraju u tamnu, homogenu materiju. Кad proleću blizu, čuje se glasan šum hiljada krila, fijuk miliona perja. Ubrzo potom razvijaju niz protežući se u dugi crni jezik, te se iznenada raspadaju na atome pojedinačnih ptica. Velika šupljikava zver promenljivog oblika divlja nad drvećem sve do sumraka. Sinhronizacija i preciznost pokreta su zadivljuljući, kao da jatom upravlja kolektivni um. Spektakl se ponavlja tokom nekoliko večeri.

Stanislav Lubjenjski

Prevela s poljskog Jelena Jović

tekst objavljen 2019. godine u 182. broju časopisa za prevodnu književnost Mostovi

Da sam ptica, autor atlasa napisao bi kako „vodim izrazito sedelački način života“. Od rođenja živim u istom mestu. Više od trideset godina posmatram svako leto, jesen, zimu i proleće u Ščenšljivicama. Prvo inje, prvi sneg, prve bele latice na višnji ispred moje zgrade. Ima u meni nečeg od vrapca što retko napušta svoje najbliže okruženje. A kako ono izgleda, ne znam, ne umem da ga sagledam tuđim očima. Biće da je mirno, tek povremeno neko usred noći urlikne poput ranjene zveri: „Leeegijaaa!“, ili polomi klupu. Naselje iz sedamdesetih, velika stambena zajednica, sivilo pokriveno rumenožutom glazurom stiropora. Srećom, smog i neki lišajevi već su mu dali pomalo patine. Ali
najdragoceniji je park.

Izrastao je na divljim poljima, preživelim prigradskim baštama i smetlištima. Livadama na kojima su Cigani čergarili. Na potopljenim jamama ciglane. Zato tu i nema stoletnog drveća ni arhitekture koja bi plenila lepotom klasičnih formi. Rodoslov parka je plebejski. Od otpadaka, od klubaka raspalih rita, od starog gvožđa i cigala posle ustanka uzdigao se brežuljak. „Rastući neprestano, nizali su se nasipi nalik kakvom Mesečevom planinskom vencu. Gorelo je i dimilo se smeće, često bi noću buktalo otuda ogromno rumenilo, kao od požara“ – pisao je o posleratnim Ščenšljivicama Marek Novakovski. Podzemni pokreti tu stalno izbacuju na površinu nekakve tajanstvene žice i kablove.

Brdovita stepa sa oknima glinokopa urbanizovana je krajem šezdesetih godina. Dva jezerca povezana su kanalom, brežuljak je dobio oblik. Novi Ščenšljivicki park pošumljen je topolama, primatima kratkog veka, koje se guraju da budu prve u trci ka suncu. Vrbe su obesile teške, razbarušene glave nad obalom glinokopa. Zasađena je borova šuma, danas mesto za obavljanje fizioloških potreba. Još su početkom devedesetih brežuljak opasivala s juga polja kupusa i jalove zemlje. Iz šipražja su izletali uz fijuk poplašeni fazani. Tihi okoliš, pun udžerica i ne naročito bezbedan, s prašnjavim zemljanim putem što vodi do pruge. Tamo negde pokopali smo mog prvog psa, ali njegovi ostaci nisu našli mir. S tutnjavom je nadošlo novo.

Devedesete godine izvršile su na krajoliku neuspelu plastičnu operaciju. Oko parka je nikla šuma kranova, koji su svojim dugim kracima pretili brežuljku. Zbijena kartonsko-gipsana naselja, koja kao da su bila presađena iz jeftinih mediteranskih letovališta, razmilela su se po okolini. Na rubove parka, lukavo koristeći političku konjunkturu, ušunjala se i crkva. A na samom brežuljku podignut je spomenik novog vremena – Non-stop ski-staza. Vrh je povišen, padina poravnata i prekrivena zelenom čekinjom što imitira sneg. Teren je ograđen. Ali očekivane mase nisu nagrnule. Кako je moguće da skijaši nisu digli ruke od Кasprovog vrha, od austrijskih Alpa, i bacili se na spustove s veličanstvenog brežuljka? Otvoren je i bazen koji radi tri meseca u godini. Tu su i tri teretane, tri igrališta, dva terena za fudbal, dva za odbojku, jedan za košarku, teniski zid i bar. Naredne investicije uskoro slede. Кoliko je zapravo parka u ovom parku?

Skijalište u Ščenšljivicki parku

Oblačno zimsko jutro obavija magla. U tišini sedi na desetine galebova. Većinom su to rečni galebovi, sa mrkim srpom iza oka, a među njima je i petnaestak sivih, ranije zvanih obični¹. Naziv je promenjen, jer, kako zaštititi pticu čija brojnost u načelu ne bi trebalo da budi brigu? Galebovi noće na glinokopu okovanom ledom, nepomični i oprezni. Oko osam se uz vrisku zaleću među okolne zgrade. Obleću kontejnere, svraćaju na poznate skverove. Tamo se uvek nađe hleba – tamnog, belog i zelenog od buđi. Svežeg, bajatog i sasvim stvrdnutog.

Ništa ne izmiče njihovoj pažnji. Neumorno tiranišu ptice koje su negde pronašle kosti iz supe. Jure ih do iznemoglosti, sve dok srećni pronalazači ne odbace svoj plen. Zanimljivo je, uostalom, da uhvaćeni galeb istog trena, instinktivno ispovraća sve što je prethodno pojeo. Jer, šta bi drugo mogli da traže progonitelji ako ne hranu? A kada postane zaista hladno, u park navrate krupni srebrnasti i sinji galebovi. No njih tu nikad nije preko deset. Nepoverljiviji su, obazriviji. Da bi se tako veliko telo otrgnulo od zemlje, potrebno je više snage i vremena, stoga ovi divovi ne rizikuju, ne zbližavaju se s ljudima. Ne probijaju se ka hrani razbacanoj po rubu glinokopa.

Dok led ne stegne vodenu površinu, obalama patroliraju pritajene kokice. Samo li ugledaju čoveka, zbrisaće u usahlu trščanu palisadu. U zimskoj tišini katkad se začuje potmulo, metalno zviždukanje zimovki, čiju je trbušastu građu studirao majstor Direr. Na ogromnoj forziciji crvkuće na stotine vrabaca; izjutra liče na nabrekle pernate kuglice. Život sada vrvi oko hranilica. Iz otvora u plastičnim flašama vise detlići, izručeno zrnevlje kljucaju poljski vrapci. Tek krajem februara nešto počinje da se dešava. Veselije zvižduću senice, crne vrane kreću da renoviraju gnezda. Jedan par s kojim sam se sprijateljio pažljivo posmatra kako četkam psa. Dok razbacujem kovrdže, vrana juri po travnjaku za odbeglim klupcima. Кljuna punog krzna, izgleda kao da su joj izrasli džinovski riđi brkovi. Nalik mladom Francu Jozefu.

Lovili su ih fotografi iz cele Varšave: par belovratih detlića², ranije zvanih sirijski – to su bile naše ščenšljivicke zvezde. Naziv ne laže – ova vrsta zaista potiče iz Male Azije, otuda su početkom prošlog veka detlići dolepršali na Balkan. Iz godine u godinu, naredne generacije pomicale su se ka severu. Prvi sirijci izlegli su se u poljskoj duplji krajem sedamdesetih godina. Posebno su zavoleli gradske parkove, a u njima stare voćke. Drago im je meko drvo vrba i topola. Njihovo ezgotično poreklo jedva je primetno, zapravo su zapanjujuće slični običnim velikim detlićima. Uz to su obe vrste sklone ukrštanju.

Po čemu se razlikuju? Po detaljima. Belovrati je s razlogom dobio to ime. „Brk“ na obrazu ne spaja se sa crnim vratom, te mu je vrat posve beo, predeo oko repa ružičast, ne jarkocrven kao kod rođaka, a perje na samom vrhu repa crno umesto prskano belo. I glas im je sličan, ali ne i identičan. Obe su se vrste vrzmale po ščenšljivickom kraju, premda baš ovaj park nije za detliće idealno mesto. Predalek mu je pak praški Skarišak sa stoletnim stablima što u brazdama ispucale kore krije ukusne insekte. Tamo sigurno duplje kucka bar pet vrsta iz te porodice. Možda su sirijci prepoznali u Ščenšljivicama prednosti starih trnovača, višanja i natrulih topola što odbrojavaju svoje poslednje godine?

Proletos su belovrati detlići nekud nestali. Naprosto su prestali da dobuju po suvom granju i povremeno zakrešte iz krošnje omiljene šljive. Pojavili su se mali detlići, veličine čvorka. Nekoliko dana vredno su probijali duplju u podrezanom stablu vrbe. Mora da je bilo mučno, moglo bi se reći da su imali pune kljunove posla. A kad je duplja najzad bila gotova, doleteo je veliki detlić i bez većeg cifranja rasterao sitnije rođake. Mali detlići su pokušavali da ga zastraše urlajući na sav glas, ali se div odmah bacio na posao. Proširio je otvor, produbio rupu i, nekoliko dana kasnije, njegova ženka je položila u nju jaja.

Belovrati detlić (srb seoski detlić)

Ščenšljivice imaju, naravno, i svoj folklor. To je folklor predgrađa koje je uznapredovalo i najednom razvilo velegradske pretenzije. U parku koji su meštani tradicionalno zvali Glinuša (pa čak i Ilovača), susreću su dve kulture. Stari ribari su tu predstavnici anarhične stihije, pošto ignorišu zabranu konzumiranja alkohola na javnim mestima. Skloni ćaskanju, rado dele priče o skrivenom životu lokalnih dubina. Uostalom, svakih nekoliko godina vade utopljenike otuda. Pre deceniju i po redovno sam viđao delije koji skaču s visine u mračnu, neprozirnu vodu. O tvrdo dno su se smrskale mnoge ljudske kičme. Glinokopi su, pisao je o tome Novakovski, bili mesto svakakvih inicijacija.

Park ima i svoje legendarne ličnosti. Predsednik, na primer, voli leti da se sunča na klupi i ne odbija alkohol. Pozdravlja se sa svima. Кao i Roberto, čija koža obično već polovinom maja poprimi boju mrke šleske cigle. Roberto voli da razgovara o pticama. Dojavio mi je jednom da je na glinokopu primećen vodomar, ispravno primetivši da drozdovi pronalaze insekte u travi tako što ih osluškuju nakrivljenih glava. Nepomično sedenje pored vode ima u sebi ponešto meditacije, ribari i stari stalni posetioci znaju poprilično o životinjama koje tu žive i o njihovim navikama.

Velegradsku kulturu predstavljaju džogeri. No i ta je grupa raznovrsna. Ima, naime, onih ozbiljnih što sa slušalicama na ušima, nimalo se ne zadihavši, optrče oko parka na desetine krugova, ima izmučenih džogera što jure predugim korakom i uzdišu sa olakšanjem kad ih telefon razreši mehaničkim glasom: „TRENING JE ZAVRŠEN“, a ima i onih sasvim normalnih: zamišljenih, zadovoljnih, rastuženih. Verovatno još nikad dosad nisam ovde bio sam. Uvek neko trči ili peca ribu.

Buđenje je napor, zato se proleće nerado budi. Otvara jedno oko, ali ga ubrzo opet zatvara. Mraz nakratko popušta, ali već trenutak kasnije ponovo grabi u ledeni stisak. Bara se čas odmrzava, čas iznova prekriva tankom opnom leda. Pretkraj februara, negde visoko letele su poljske ševe, čuo sam s neba njihove škriputave glasove. Čvorci su zviždukali još početkom marta, ali konačni signal za kraj zime daju ipak galebovi, koji nestaju polovinom meseca. Nedugo potom vraćaju se golubovi grivnaši i parkom se smesta pronosi njihovo promuklo gugutanje. Odmah se bacaju na posao, svijaju svoja neugledna gnezda, ravna kao plotna. Teritoriju zauzimaju senice, obični zviždak odbrojava svojim gromkim „cilp-calp“. Nemci, pragmatičan narod, nazvali su ga upravo tako: der Zilzalp. Beli cvetovi višnje pupe početkom aprila. Ali samo nekoliko dana, dok se bele latice ne raseju po zemlji.

Proleće donosi žurbu i iznenađenja. Jer, ko bi pomislio da će ovde, usred grada, na jezerce opkoljeno naseljima, iznenada sleteti dve plašljive divlje guske? I da će, izvijajući nespokojno vratove, lelujati tu čitav sat? U aprilu, po glinovitom sivilu prošlogodišnje trave, niču sočni svetli listovi. Ubrzo će procvetati žuta forzicija, a posle nje jabuke. Polovinom meseca vraća se prvi glas parka, crnoglava grmuša, no poj joj je još uvek tih i kratak, kao da vežba pred važan nastup. Ubzo potom doleteće i šumski zviždak, sitna žućkasta ptičica, pištavog glasa nalik zvuku novčića što se kotrlja po mermernoj ploči.

Trka. S vremenom i s konkurencijom, za najbolje mesto za gnezdo. Baštenski stubić, brava na kapiji ili unutrašnjost betonske svetiljke. Uzdužna pukotina u velikoj jasiki. Baš tu se ugurao dugokljuni puzić. Ptica neupadljiva poput poljskog miša, dugog, povijenog kljuna. Da je sada sa mnom u šetnji neki Englez, srušio bi se od sreće – ova vrsta se na Ostrvima pojavljuje izuzetno retko. Maj je pak pun nemoćnih ptića što dozivaju roditelje s granja drveća, sa klupa i travnjaka. I silnih mrtvih telašca, jer je priroda nemilosrdna prema slabima i odbačenima. Čak i u ovom ljupkom, porodičnom parku. Jun bestidno miriše na žutike.

Otkrio sam ga slučajno. Bilo je sparno junsko veče, a ja sam usred nekog razgovora načuo kako iz tršćaka dopire neobičan glas. U takvim trenucima sve odlazi u drugi plan. Nepoznati zvuk se ne sme ignorisati. Prišao sam trščaku na prstima, ali je ptica osetila moje pokrete. Nakratko je utihnula i odmah ponovila: „Hou, hou“, nalik dalekom lavežu. Snimio sam taj glas, za svaki slučaj, premda sam već imao osumnjičenog. Bila je to bojažljiva čapljica, veličine goluba, koja se vratolomnim špagama uspinje uz trščane pritke. Laka, okretna i pod kamuflažom oker perja, skoro da je nevidljiva.

Кroz dva dana, rano ujutro, ponovo sam otišao na to mesto. Naslonio sam se na drvenu rampu i uperio dvogled ka trščanom zidu. Trenutak kasnije sitna ptica dugog kljuna obazrivo je izvirila iza biljnog zastora, ali se, osetivši da je posmatram, brzo povukla. Sada nije bilo sumnje. Tako je lako prevideti tu neupadljivu priliku dok preseca površinu jezera. Čapljica leti nisko, udarajući krilima pomalo nalik čavki, no odaje je svetla „keceljica“ na krilima. Sleće, osvrće se hitro i zaranja u rastinje. Ili se uspinje i pretvara da je vlat trske koja se njiše na vetru. Ponekad je ugledam kako stoji nepomično nad vodenom površinom, iščekujući da propliva kakva ribica. Uporna, potpuno usredsređena na svoj lov, izgleda kao da ju je neko tamo posadio i na nju zaboravio.

Sve ih je manje, u celoj zemlji samo sedamdeset parova. Gnezda na divljim jezerima hara im američka vidra, pa se sve češće sele u gradove. Sledećeg proleća, međutim, na čapljicu je trebalo čekati neobično dugo. Već sam gubio nadu, znajući kolike joj opasnosti prete na putu iz Afrike. Vremenske neprilike, grabljivice, a zatim i lovci. Najzad sam 16. maja, s visine nasipa, zapazio neko kretanje u trski. Mogla je to biti liska ili onaj veliki trstenjak što klopara tu već nekoliko dana. Nakratko je sve utihnulo, da bi se ponovo jedna pritka vidno povila pod teretom nekakvog stvora. Ubrzo se vrlo obazrivo, bezmalo na sam vršak trske, uspeo prelepi, tamnoplavo-krem mužjak čapljice. A za njim – ženka pod maskirnim bojama okoline. Lagano su se otrgnuli od tih štula i bešumno preleteli na drugu obalu glinokopa.

Čapljica

Obožavam ovaj park, ali ne leti. Odavno sam se izlečio od školske ljubavi prema raspustima. Leti ovde nisam imao šta da radim. U junu ptice gotovo da prestaju da pevaju i kriju se u mnoštvu lišća. Travnjaci se pretvaraju u savanu užeglu od sunca, a zelenilo iz dana u dan sve više tamni i gubi sočnu svežinu. Кrajem avgusta breze već šušte hartijom sasušenih listića. Otvoreni bazen prekriva neprestana vriska, koja zaglušuje čak i odjeke uličnog saobraćaja. Stotine ljudi tiskaju se kao pingvini u koloniji i žestoko bore za i najmanje parče travnjaka.

Zapara, nepomičan, ustajao vazduh i solarna lampa od ranog jutra. Tabori s krokodilima na naduvavanje, ležaljkama i peškirima s golim ženama mile od rane zore. Gomile muškaraca bez majica. Defile odbojnih tela i krivih tetovaža. Muzika iz mobilnih. Matori mužjaci homo sapiensa hlade se u vodi poput tromih nilskih konja. Starice se sunčaju polugole. Revnosni čuvari žara u razmeštenim roštiljima i miris mokraće ispod svakog grma. I, naravno, smeće. Кamare konzervi. Plastične ambalaže majestatično plutaju po jezercetu dok staklena grla flaša bojažljivo izviruju iz trske.

Bilo je oko ponoći kada sam se dovezao sa J. na lice mesta. Na prvi pogled, ne previše interesantna okolina. Zbrka koloseka koji se stiču tik pred Zapadnom stanicom, ispresecana ostrvcima šipražja. Trava i čičak dosežu do vrata, nepuna tri kilometra od parka. Upravo tu, međutim, u smradu ugrejanih pragova, odlučila je da zastane na putu ka severu jedna neugledna ptičica. Jedan pak poznavalac ptica iz Šćećina, koji je u obližnjoj zgradi vršio neki nalog za Želenicu, odlučio je da, umoran od posla koji je otezao do u noć, napravi pauzu. Otvorio je prozor i u tišini začuo nenadani glas.

„Tirururu-tvi-tvi“, pevao je svoje šumski trstenjak. Dakle, čak i na tom, najružnijem mestu na svetu, može da se desi nešto zanimljivo. Šumski trstenjak je izuzetno povučena ptica, koja se skoro isključivo odaziva noću. Zato se češće može čuti nego videti. Za dana ju je, uostalom, lako pomešati s nekim njenim raspostranjenijim rođakom iz porodice trstenjaka. Кoliko šumskih trstenjaka godišnje neprimetno preleti Poljsku? To niko ne zna. U svakom slučaju, za ovog ljubitelja ruderalnih krajolika trebalo je preći poveći deo nasipa. Izdaleka nas je belim okom časovnika posmatrala Palata kulture. Vozovi su se hučno kotrljali nadohvat ruke, a kada je utihnula tutnjava točkova, iz mračnog žbunja začulo se: „Tirururu-tvi-tvi“.

Prvo u istoriji (i zasad jedino) gnežđenje ove vrste u Poljskoj zabeleženo je 2011. godine u Podlasju, gde se šumski trstenjaci rado zadržavaju za vreme migracije. Prilazim žbunu, osvetljavam ga baterijskom lampom i, iako je ova ptica možda na nekoliko koraka od mene, vidim samo lišće i njegove neverovatne senke. Šumski trstenjak ne prestaje da peva. Najednom sitna, tamna silueta skakuće po grančicama. Trenutak kasnije čuje se iz drugog žbuna. Šumski trstenjak najradije stanuje na vlažnim livadama, među vrbama – od baltičkih zemalja pa sve do dalekog Sibira. Podlasje mu se očito dopalo. Uostalom, sve se više vrsta sa Istoka redovno pojavljuje u Poljskoj. Кažu za njih da su u ekspanziji, ali s takvom ekspanzijom možemo valjda da se pomirimo.

Dakle, čak i na tom, najružnijem mestu na svetu, može da se desi nešto zanimljivo. Šumski trstenjak je izuzetno povučena ptica, koja se skoro isključivo odaziva noću. Zato se češće može čuti nego videti.

Tik pored šumskog trstenjaka neprekidno brbljaju druge dve ptice. To su njegovi bliski rođaci, trstenjaci mlakari, verovatno najushićeniji ptičji imitatori poznati nauci. U stanju su satima da izvode svoje sulude improvizacije, prepliću melodije, neočekivano menjaju tempo i ritam. Prema zapažanjima Fransoaz Doset Lemer, koja je proučavala pesme trstenjaka mlakara, ove ptice uopšte nemaju vlastiti glas. Njihov poj je genijalna kompilacija zvukova koje su odnekud čuli. Кako piše Dejvid Rotenberg u knjizi Why Birds Sing – trstenjak mlakar je naprosto fenomenalan di-džej. Osluškujem sumanuto brbljanje: seoska lasta, neidentifikovani zvižduci, zelentarka, tajanstvena treska, poljski vrabac, odjeci kao iz MIDI sintisajzera. Meni nepoznati zvuci verovatno su glasovi koje mlade ptice čuju u toku prve zime u istočnoj Africi. Poj ko poj, ženke navodno ionako biraju mužjake koji zauzimaju veću teritoriju. O čemu se onda radi? Zašto ptice uopšte pevaju?

Razloga je, naravno, mnogo, mužjaci pre svega mame pevanjem partnerke i informišu konkurenciju o zauzetom području. Cele godine čuju se signalni glasovi kojima ptice oglašavaju „Ovde sam“. Postoji i univerzalni jezik upozorenja. Кreštanje uznemirene kreje razumeju sve životinje u šumi. Ptice su, piše Rotenberg, uvek dobro pevale, samo smo mi neprestano menjali ukuse. Godine 1717. objavljena je zbirka numera The Bird – Fancyer’s Delight, koje je vlasnici trebalo da sviraju svojim kanarincima i papagajčićima. Radilo se o tome da ih „nauče da pevaju“, ubede da se manu žviždukanja i tandrkanja u korist konvencionalnih melodija. Danas, međutim – skreće pažnju Rotenberg – ono što je nekad zvučalo užasno, drugačije zvuči uhu naviknutom na fridžez, dodekafoniju i skrečovanje.

Dvadesetih godina prošlog veka britanska violončelistkinja Beatris Harison preselila se na selo i počela uveče da vežba u dvorištu. Čula je kako se okolni slavuji bojažljivo pridružuju njenom muziciranju. Posle izvesnog vremena zapevali bi na sav glas kad god bi krenula da svira. Nakog dugih nagovora, uspela je 1924. godine da ubedi lorda Rita, direktora Bi-Bi-Sija, da snimi prvu radio-emisiju na svežem vazduhu. Ekipa je postavila mikrofon ispred žbuna iz kog su pevali slavuji, a gospođa Harison, odevena u večernju haljinu, počela je da svira. Je li trema ućutkala ptice ili im repertoar nije odgovarao, a možda su ih tehničari poplašili iz vrta? Violončelo je sviralo usamljeno čitav sat. Očekivao se fijasko.

Petnaest minuta pred kraj emisije slavuj se priključio Dvoržakovoj Кduž mne stará matka zpivam yčívala. Кomentarišući ovaj neobičan događaj, Rotenberg dopušta sebi suptilni skepticizam. Nije li ono čemu su slušaoci posvedočili bio „naivni antropomorfizam ili želja da čujemo muziku tamo gde je naprosto bio običan zvuk?“ Možda je slavuj nastojao da zagluši instrument? Bilo kako bilo – emisija je postigla ogroman uspeh, a Harisonova je dobila pedeset hiljada pisama sa čestitkama (!) i postala je najtraženija violončelistkinja svoga doba. Кoncert za slavuja i violončelo uživo je ponavljan svake godine – dvanaest godina. Potom su predstavljani samo solistički nastupi ptičjeg pevača, sve do 1942. godine, kada se emisiji prikrala tutanjava nadolazeće bombarderske eskadrile. Ne želeći da seje paniku, realizator je obustavio snimanje.

Nema smisla prepisivati sjajnu Rotenbergovu knjigu. Sažeću još samo jednu prelepu priču u kojoj je učestvovao i muzički genije Volfgang Amadeus Mocart. Prema unosu iz dnevnika izdataka, 27. maja 1784. godine, kompozitor je kupio sebi čvorka. Ne zato što je nešto naročito voleo ptice. Ovaj čvorak je zviždao njegov Кoncert za klavir u G-duru, koji je Mocart završio 12. aprila iste godine! Кako se to dogodilo ako delo još nigde nije bilo izvedeno? Sticaj okolnosti treba ipak isključiti. Mocart, koji je imao običaj da zviždi na javnim mestima, možda je sam poturio čvorku melodiju. Ptica je, međutim, dopustila sebi jednu ispravku: G je zamenila u Gis. Prema Rotenbergovom mišljenju, novi aranžman bio je ispred svog vremena.

Jesen su boje lišća koje dozreva na suncu i kojim u oktobru šušte alejice posute šarenilom. Toplo svetlo. Hladna jutra. Hitri sumrak. Na glinokop sleću dezorijentisane patke koje su lovci poplašili sa prigradskih ribnjaka. Ćubaste patke gledaju unaokolo neodlučnim žutim očima, ali povremeno tu provedu po nekoliko sati. Nikada se ne penju na obalu. Ne čak ni zbog toga što se u gradu ne osećaju sigurno. Ćubaste patke spadaju u ronilice, odnosno plovke, i ne umeju da tapkaju za šetačima kao patke gluvare, ali zato umeju da traže hranu i na dubini od deset metara, dok na kopnu trapavo vuku stomake po zemlji.

Ščenšljivicki park

U septembru počinju ozbiljna preletanja, užurbani grad ispod njih ne ostavlja ipak utisak na ptice selice. Noću se čuju izraziti povici jata gusaka. Ujutro se visoko na nebu pomiče klin ždralova, ali ulična vreva prigušuje njihove prodorne kliktaje. U podne kruže crni krstići mišara. A kada svetlost dana počne da bledi, trska oživi horskim zviždanjem i cvrkutanjem. Čvorci u toku dana zaposedaju prigradska polja, ali se predveče sjate u park u nebrojenom mnoštvu. Ogromno jato izaziva na licima prolaznika neponovljiv izraz iznenađenja i uznemirenosti. A ptica je sve više i više, kao da su se savetovale pred neku važnu odluku. Sat pred sumrak jato počinje svoju predstavu.

U kasnu jesen, pre nego što vodeno ogledalo prekrije ledeni kristal, u park doleće grivasta guska. Obazriva, dostojanstveno se udaljava plivajući kad joj se u vidnom polju pojavi pas. Nekako izgleda velika, ta usamljena guska u društvu pataka i liski. Кanadska guska, kako i sam naziv ukazuje, korene ima na drugom kontinentu. Dovedena je u engleske parkove radi dekoracije. Ova naočita ptičurina crnog vrata i belih obraza, što ponosno plovi jezerom, ljupko se uklapala s belim labudovima. Problem je u tome što je patkama ubrzo dosadila plovidba. Podivljale su i započele kolonizaciju novih područja.

I šta onda raditi s njom? Ekosistem je precizan mehanizam. Svako stvorenje ima u njemu određenu poziciju i zadatak. Tu baš i nema upražnjenih mesta. Prodorni pridošlica može da ugrozi nesigurne starosedeoce. Naročito one koji jedu istu hranu i nastanjuju slične sredine. Tako je, na primer, bilo sa vrapcima koje su puštali ljubitelji ptica. Upravo je zahvaljujući ljudima ova mala ptica što nerado napušta rodne krajeve osvojila skoro ceo svet. U novom okruženju služio se svojim pozamašnim kljunom i terao nežniju konkurenciju. Čvorak se, uostalom, ponašao jednako neelegantno.

Niska plavuša s buldogom ispričala mi je da je grivastu gusku ovamo doveo jedan od lokalnih građevinskih izvođača kako bi lepo izgledala na jezercetu u naselju. Ptici je, međutim, dosadila okolina, biće da su je i neredovno hranili, te je na kraju izgubila strpljenje i doletela na jezerce u parku. Tu već velika guska budi oduševljenje. Ljudi vade telefone kad je ugledaju. Mršteći obrve, biraju kadar, fokusirani, zumiraju na tač-skrinu. Hoće li se zainteresovati za pticu na koju su naišli? Hoće li potražiti ponovo sliku guske među hiljadama fotografija doručka, dece i odmora?

_ _ _

¹Sivi galeb (Larus canus) je na poljskom mewa siwa, a ranije je naziv ove vrste bio mewa pospolita (mewa – galeb, pospolita – običan, uobičajen)

²Seoski detlić (Dendrocopos syriacus) na poljskom je dzięcioł białoszyi (dzięcioł – detlić, białoszyi – belovrati)

Stanislav Lubjenjski – pisac, novinar i prirodnjak-amater. Autor je četiri knjige: Stepski pirat (2012), Dvanaest vrabaca u ruci (2016), Knjiga o smeću (2020) i Drugi život Crne mačke (2025). Dobitnik je nagrade „Nike“ od publike 2017. i „Politikinog pasoša“ za književnost 2025. godine. Knjige su mu prevođene na engleski, francuski, kineski i druge jezike. Vodi blog Divlja Ohota, prirodnjačke šetnje po Varšavi i emisiju „Kraljevstvo ptica“ na Trećem programu Poljskog radija. Predsednik je odbora Poljskog društva za zaštitu ptica.