Orao krstaš – vrsta u neprestanom fokusu

Orao krstaš (Aquila heliaca) je ptica stepskih krajeva, čiji se areal prostire od Panonske nizije do centralne Azije. Lovi na otvorenim nizijskim staništima, gnezdi se na usamljenim stablima, u šumarcima ili na rubovima šume. Nalazi se na vrhu lanaca ishrane ravničarskih područja, gde spada u najfascinantnije i najmoćnije životinjske vrste. Oduvek je impresionirao ljude, naučnike i širu javnost. Ovde ćemo pokušati da prikažemo izvode iz kratke istorije tih impresija u nas.

Tokom 1980-ih Deliblatska peščara bila je najvažnije područje za očuvanje krstaša u našoj zemlji ali i šire u Panonskoj niziji. I to je period prvog fokusiranja na ovu vrstu kojom se pretežno bavio Ištvan Ham. Znao je i pratio sva gnezda na Peščari, istraživao ponašanje orlova, način korišćenja prostora i ishranu. Napravio je i prve kvalitetne fotografije, tako da se ovde i doslovno govori o fokusu. Iz perspektive današnjih tehničkih dostignuća deluje neverovatno da su fotografije na gnezdu iz velike blizine načinjene fiksiranim foto aparatom kojim se „okidalo“ iz skrovišta udaljenim nekoliko stotina metara, pomoću dugačkog kabla. Fotografija krstaša u predivnom peščarskom ambijentu dovoljno govori.

Ubrzo nakon ovog perioda, krstaš nestaje kao gnezdarica sa Deliblatske peščare i fokus se pomera na drugo područje koje će u nastupajućem periodu preuzeti „štafetu“ najvažnijeg krstaševog utočišta – Frušku goru. Na prelasku iz XX u XXI vek bilo je verovatno oko pet aktivnih gnezda krstaša na Fruškoj gori, od kojih je većina bila skrivena u teško pristupačnim šumskim kompleksima. Ipak, jedno gnezdo bilo je na uočljivijem mestu –„Barba do“ kod Čortanovaca, šumarak okružen poljoprivrednim predelom. Njega je brzo uočio mladi ljubitelj ptica baš iz Čortanovaca, Teodor Stefanović. Tek što je počeo da se bavi pticama, uz kratku šetnju mu je dostupna tako veličanstvena, retka i mnogima nedostižna vrsta. Lako mogu da razumem kako mu je krstaš brzo i dopao fokusa.

Teodor tih godina redovno prati i proučava ovaj par krstaša, kao vešt penjač često i iz neposredne blizine. O tome u časopisu „Ciconia“ objavljuje jedan rad u koautorstvu sa Slobodanom Puzovićem, pravi i nekoliko fotografija. Jedna od njih vrlo brzo postaje popularna, čak legendarna i dospeva i na kalendare, obeleživače strana i sl. Iako je u pitanju mlada ptica na gnezdu, u to vreme to je jedina fotografija krstaša sa Fruške gore i dugo godina bila je korišćena i od Upravljača, JP NP „Fruška gora“, Zavoda i drugih subjekata naklonjenih zaštiti prirode i ptica. Početkom XXI veka krstašima na Fruškoj gori intenzivno se bavi Bratislav Grubač, kao ornitolog Zavoda, koji donosi i prenosi svoja znanja o ovoj vrsti iz Severne Makedonije, te zadivljujuće brzo uspeva da pronađe dve gnezdeće teritorije u šumi Fruške gore. Tada u njegovoj režiji nastaje i jedan lep poster, koji se i danas na terenu koristi kao promotivno sredstvo.

Tu negde krstaš ulazi i u moj profesionalni ali i lični fokus. Do tada sam se već dosta bavio pticama na Fruškoj gori, ali pretežno šumskim pevačicama i detlićima. Krstaša sam u to vreme viđao, ali relativno retko, i nisam mu se posebno posvećivao. Nehotice sam čak i pronašao gnezdeću teritoriju na Papratskom dolu, ali tome nisam pridavao veći značaj, tako da je taj podatak objavljen u gore pomenutom radu Stefanovića i Puzovića. Sredinom 2003. počinjem da radim u Zavodu i svoj fokus s nauke pomeram ka zaštiti, samim tim i ka jednoj od najugroženijih vrsta – krstašu. Redovno se bavim proučavanjem i zaštitom krstaša na Fruškoj gori do 2016. godine, kada na moju veliku žalost on odatle nestaje kao gnezdarica. Iz tog perioda najdraže su mi fotografije koje je iznad nizijskih krstaških lovišta kod Neradina napravio Jovo Ćirović, ljubitelj ptica i fotograf prirode iz Putinaca. To su prve kvalitetnije fotografije krstaša u letu kod nas.

Potom se od 2017. godine geografski fokus krstaša značajno pomera na sever, pojavom prvog gnezdećeg para na Sigetu kod Srpskog Krstura u severnom Banatu. Osim što se fokus pomera, on se i širi. Do sada smo uglavnom pričali o posvećenim pojedincima koji su se sukcesivno smenjivali u vremenu i prostoru, ali uskoro će interesovanje za krstaša biti prvo grupna, ubrzo i masovna pojava. Pod plaštom projekta PANNONEAGLE, u kojem iz Srbije učestvuju Pokrajinski zavod za zaštitu prirode i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, sve što se dotad činilo za ovu vrstu, pojačano je: od terenskog čuvanja mladunaca i borbe protiv trovanja, preko hranilišta i veštačkih gnezda, do zakonske i praktične zaštite njegovih staništa. Milica Mišković iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije tada predvodi grupu vrlo posvećenih čuvara jedinog krstaševog gnezda, u kojoj ima i lokalnih lovaca i lovočuvara, studenata, ekoloških aktivista, profesionalnih ekologa i drugih. Niko pre toga u Srbiji nije svakodnevno čuvao gnezdo neke vrste, tako da njihov posao sa ­zanimanjem­ prati i veliki deo prirodnjačke i ekološke javnosti. Priča o čuvanju gnezda dobija dramatičnu završnicu sa srećnim krajem, kada je gnezdo sa kompletnim drvetom pred samo izletanje mladunaca srušila oluja. Neverovatnim zalaganjem grupe čuvara pomenute u ovom pasusu, uz konsultacije sa posvećenim pojedincima iz prethodnih pasusa, oba mladunca su sačuvana i uspešno su poletela. To su i prvi „kršteni“ krstaši: Duško i Lilika. Ova spektakularna akcija bila je medijski veoma propraćena i najavila je novu eru u kojoj je krstaš u svačijem fokusu.

Lav pivo, najpopularniji domaći brend kompanije Carlsberg Srbija, u saradnji sa Društvom za zaštitu i proučavanje ptica Srbije i Ministarstvom zaštite životne sredine, 2019. pokreće kampanju „Lavovski za orlove”, koja ima za cilj obnavljanje brojnosti orla krstaša u Srbiji. Kampanja podrazumeva i reklamne spotove, bilborde i sl. Tog leta svi su sve znali o krstašima i brinuli za njih, a pogotovo oni koji piju „Lav“ pivo, sa čije etikete ih je posmatrao stilizovani par orlova.

Teško će ovaj nivo popularnosti skoro ponoviti krstaš ili bilo koja druga vrsta, ali na tom vetru sada se već lakše leti. Do sredine 2022, kada se i piše ovaj tekst, više nemamo jednog, nego čak pet poznatih gnezdećih parova krstaša u Srbiji. Vest o pronalasku četvrtog para, u februaru ove godine, preneli su udarno gotovo svi mediji. Ono što je nekad bio fokus retkih entuzijasta, sada se proširilo na širu javnost. Krstaševo očuvanje i oporavak sada su želja ne samo pojedinaca ornitologa ili „prirodnjačkih krugova“ već gotovo celokupnog građanstva. Ja im želim da tu svoju divnu želju materijalizuju, odnosno da krstaša bude sve više i da što više ljudi u prirodi uživa gledajući orla krstaša, moćnog letača mrkog tela i blistave zlatne „krune”.

Autor: Nikola Stojnić,
tekst je objavljen u 19. broju
magazina za ljubitelje divljih ptica u Srbiji „Detlić“